Apsolutna preporuka: Jedan na jedan

Ono što neki od nas najviše vole kod južnokorejske kinematografije je fakat da i osrednji autori znaju da završe film. Može da bude grešaka rediteljskih, konfuzije, scenarističkih budženja, preterivanja... ali klimaks je nepobitan, ideja je svetinja.  Autor ovde skoro da ispušta film iz ruku u ključnim momentima. Konačni susret, biržljivo građen, raspada se u besmislu.

Poente se konačno razvodnjavaju, političke poruke relativizuju, a da se čak ni u nihilizam ne pribegava. Malo pomažu završni kadrovi koji nas više smeštaju u vreme kad smo opijeno gledali Proleće, leto, jesen, zima i opet proleće, ali osećaj iz stomaka da je nešto novo ušetalo u naš život, da smo pametniji, da smo shvatili, je odlepršao na dohvat ruke. Koliko tačno kredita autorskog neko može da ispuca pre nego nas dovede do gledateljskog sloma živaca?

Arirang će nas izgleda sve još neko vreme pratiti nakon odgledanih  Kim Ki-dukovih filmova, i svaki put će me biti sramota što sam imala zrno sumnje u autentičnost i iskrenost snimljenog dokumentarca. Dubine autorske krize se još uvek osećaju, ali borba je ono što ćemo sad najviše računati i zato nalepiti 'apsolutna preporuka' uz One on one. I na bensedinima i u prašumi i džungli ideja, bolji je od devedeset posto svetske produkcije.

Cijelu recenziju pročitajte na FAK portalu.