Borba protiv glasnog seksa u stanovima

90405.blog.hr odlučila je iznijeti problem o kojem se u javnosti i na stanarskim oglasnim pločama uglavnom šuti - preglasan seks u gluho doba noći i neugoda da se na njega zakonski reagira...

‘Curica (22 ili 23 godine) si našla novog dečka. Svi znate kako je to na početku, mlado, ludo, strast frca na sve strane. I odlučili se oni smjestiti na sedmom nebu zvanom njezin stan. Prvo su se hm hm, znate šta, samo za vikend. Ajde dobro, otrpiš to, iako je bilo oko 2 u noći i direktno iznad naših glava (mislim, mogli su fino malo dnevnu sobu ili recimo, kuhinju isprobati). Kupili smo neke earplugs ili čepiće za uha (jel se tak zove?), ali ni od toga puno pomoći. Zadnjih 2 tjedna krenuli oni svaki drugi ili treći dan, da bi protekli vikend imali maraton od 2 do pola šest u noći.

Da se razumijemo, nisam ja neka uštogljena, frustrirana baba koja nema razumijevanja za takve stvari, ali kaj je previše, previše je. Ona naime po cijelom stanu ima parket pa obavezno čujete čim uđe u stan jer nema tu kulturu i naviku skinuti cipele po ulasku u stan, nego se usred noći u štiklama prešetava po stanu. I tako svaku noć. Onda dođe u sobu i premješta namještaj (tako bar zvuči), pa nabacuje cipele po sobi, pa lupa vratima od ormara, ma ludnica. Ajde otrpiš i to, misliš sad će se smiriti i na spavanac, ali ne. Kuc, kuc, došao boyfriend i eto ti belaja.

Onda premještaju i vuku nešto po parketu (zvuči ko namještaj, ali nisam sigurna), pa hodaju kao da imaju najmanje svaki po 150 kila i onda se smjeste u spavaćoj sobi.
Nama već dobrano kipi  i deremo se, dajte se stišajte, zvat ćemo policiju, mamicu vam, pa 3 su sata u noći. Ništa, njima to još smiješno. Slože si muziku i akcija. Škripanje, stenjanje, dernjava. Pa stanu. Malo pauze, pa idemo opet. I tako cijelu noć do pola šest. Deremo se, lupamo, niš koristi. Selimo se na kauč u dnevnoj, tu pa čuješ susjeda kak glasno sluša muziku kaj se inače u našoj spavaćoj ne čuje. I ležiš na kauču, blejiš u strop, kipiš od bijesa i misliš si WTF!?!!?

U početku je stanarku bilo sram pozvati policiju zbog susjedinih preglasnih krikova ispuštanih tijekom spolnih odnosa, pa se odlučila za očajnički korak - nazvala je susjedinog oca i od njega zatražila učinkovitu intervenciju.

Pričala sam LAWoman o tome, ona kaže, pa zovi policiju. A zvala bi, ali nisam to nikad, nekako imam strah od njihove policije, čovječe doma nisam policiju nikad zvala, a kamoli pa tu di sam strani državljanin. Kaže ona meni, kaj, baš te briga, ti plaćaš velike novce za taj stan, ne radiš nikakve probleme i imaš pravo na svoj mir, samo zovi. Mislim se ja, joj kak da joj velim da nek dođe na par dana kod nas i da ona zove policiju umjesto nas.  Ona vam je prava tough chick, nema vam zezanja s njom. Zna na što ima pravo i ne da se zahebavati. Tak se treba postaviti. Ali za to ipak treba proći nekoliko ovakvih situacija u životu, pa ti onda kandže narastu same od sebe. Dragi i ja smo stalno nice, ljubazni i mili, pa vidi di nas je to dovelo. Moramo i mi malo naučiti kako zube pokazati.

Uglavnom, bio dragi u subotu zvao njenog starog, a on čim je čuo o čemu se radi, sav ozbiljan, rekao je da će to riješiti. Imali smo 3 dana mira i spokoja i baš smo se fino naspavali, kad eto ti njih opet. Čudna je podudarnost da je baš sada njen stari otputovao poslovno u Grčku na nekoliko tjedana. Hm, hm.
Tako je meni jučer pukao film i zvala sam joj mamu u 2 u noći i ostavila vrlo ljuti voicemail.

Ogorčena blogerica nazvala je u dva u noći  majku preglasne djevojke i požalila se njezinoj  telefonskoj sekretarici. Žena joj se javila sljedećeg jutra i obećala da će kćeri kupiti tepih tako da parketi manje škripe...

Zove me ona danas ujutro, kao sve joj neugodno i naravno krene u priču da kako ona ima gore parket i kako je normalno da malo škripi. E tu sam je čekala, jer sam si i mislila da će probati prodat priču kak smo mi osjetljivi i slične gluposti. Rekla sam joj da za mene nije normalno da se prešetava po sobi u 2 ili 3 u noći, da se premješta namještaj i lupa s vratima, sluša glasna muzika i glasno cereka. Nije naviknuta da se tako razgovaram jer sam uvijek fina i nice, ali sad joj nisam ni dala da dođe do riječi dok nisam detaljno objasnila o čemu se radi.

Na kraju, joj, cici mici, meni je žao, kupit ću ja tepih, razgovarat ću s njom. Velim ja, nije stvar u parketu i škripanju, nego u dobu dana kad se to događa. Mislim, dragi i ja smo zadnji tjedan bili već kao zombiji od neispavanosti.

Završile smo s njenim ispričavanjem i izjavama kako smo i ja i suprug tako fini i super ljudi i da s nama nikad nikakvih problema i da će nam pokušati pomoći. Ona će nama pokušati pomoći?!?!!, a to je njen business, ona na nama zarađuje. Mislim, ko tu koga?

Za kraj sam joj samo rekla da ovu noć ako se opet to ponovi, zovem policiju. Boli me briga, skupit ćemo hrabrosti i obaviti taj poziv jer s ovim ljudima ne možete na fino. Prvi puta je najteže, samo se nadam da će biti i zadnji.    (METRO)