Srpski je film poslednjih godina postao predvidljiv. Repertoarom dominiraju populistički naslovi, komedije i istorijsko-sportske drame, pokušaji žanra najčešće propadaju ili se razvodnjavaju, što usled sredstava, što usled nedostatka akademske podloge za tako nešto, nađe se i ponešto drama sa ratno-poratnom i socijalnom tematikom, možda desetak naslova godišnje, sveukupno. Sa druge strane, svake godine izađe nekoliko festivalskih naslova, od kojih je za neke jasno da su snimani isključivo za stranu festivalsku publiku i radi daljeg širenja koprodukcionih potencijala, a tek neki poput Krugova i Ničijeg deteta nađu publiku i kod kuće, kao i u okruženju.

Ali stvari se polako pomeraju sa mrtve tačke, pa nam je prošla godina donela neke zanimljive pokušaje koji možda nisu do kraja uspeli u svim svojim nakanama, ali su svejedno uneli malo živosti u predvidljivu kinematografiju. Tako je Pavle Vučković u svojoj Panami pokušao da spoji urbanu dramu i atmosferu psihološkog trilera, Nemanja Ćipranić je to isto učinio sa socijalnom dramom i trilerom intrige u Amanetu, a Stevan Filipović je spojio američki žanrovski pristup i evropski arthouse sa školskom ensemble dramom Pored mene.

Vlažnost Nikole Ljuce posle ta tri filma dolazi kao nova fokalna tačka iz koje će se izroditi novi srpski film evropskog ranga, kompaktan, sa zaokruženom i ispričanom pričom i stilski upeglan. A posebno treba pozdraviti činjenicu da je ovakav film napravio debitant u celovečernjem formatu i da je bio dovoljno hrabar da se pozabavi miljeom koji mu, pretpostavljam na osnovu godina i odabira karijere, nije blizak i koji nije toliko zastupljen ni u razvijenijim kinematografijama. 

Vlažnost je atmosferičan film koji se bavi poslovnjačkom buržoazijom, njenim brigama i zabludama, pa još u srpskoj, groteskno-lažnoj verziji, koji promatra i beleži, a pritom vrlo retko klizi u osudu i popovanje.

Cijelu recenziju pročitajte na portalu FAK.hr